Kako se Remzi Klark borio za nacisticku emigraciju

Ovo je cetvrti clanak u seriji ekspozea o bivsem drzavnom tuziocu SAD Remziju Klarku.

Mada Klark ima reputaciju levicara, svojom advokatskom praksom je promenio definiciju tog koncepta. Pod nju se sad zavode i ljudi koji su nekad bili osvedoceni neprijatelji levice: anti-Semiti raznih boja.

U ovom clanku istrazujemo slucaj Karla Linasa, bivseg komandanta nacistickog konc-logora. Krajem osamdesetih, Remzi Klark je pruzao podrsku Linasu, branio ga od deportacije [iz SAD], odleteo u Lenjingrad da ga obidje na samrtnoj postelji, a potom iskoristio celi slucaj da apeluje na promenu odnosa prema istocnoevropskim fasistima. U tome je prevazisao cak i funkcionera Reganove vlade Peta Bjukenana, koji je tokom osamdesetih zestoko branio istocnoevropske fasiste.

Klark se pridruzio Bjukenanu i organizacijama baltickih Amerikanaca [Estonaca, Letonaca i Litvanaca] u kampanji da ukinu OSI, specijalnu agenciju vlade SAD posvecenu pronalazenju i deportaciji nacisticke emigracije poreklom iz istocne Evrope, a posebno iz baltickih zemalja. Ovi nacisti su u SAD usli koristeci falsifikovane imigracione dokumente. OSI je osnovana sa zadatkom da pronadje falsifikate i deportuje nacisticke imigrante, suprotno dotadasnjoj americkoj politici koja im je pruzala utociste.

Nije samo to smetalo Bjukenanu i baltickim Amerikancima, vec i cinjenica da je OSI saradjivala sa sovjetskim vlastima.

Do sukoba je doslo kada je OSI pokusala da deportuje Karla Linasa, koga je SSSR teretio za masovno ubistvo tokom 2. svjetskog rata.

Remzi Klark se protivio odluci OSI-ja, po osnovi da je lov na nacisticke ratne zlocince u principu pogresan:

«Protivim se ideji preporoda mrznje i krivicnog gonjenja posle 40 godina», izjavio je Klark [1]

«Protok vremena ne ublazava ucinjena dela, niti ih opravdava», rekao je Nil M. Ser (39), direktor Kancelarije za specijalne istrage [Office of Special Investigations – OSI]. «Imamo posla s ljudima koji bi sve to ucinili opet». [1]

Klark je, medjutim, nastavio sa pozivima na pomirenje (njegovim recima) sa nacistickim ratnim zlocincima do juna 1991, kada je ucestvovao u osnivanju Medjunarodnog centra za akciju [International Action Center – IAC].

2002. godine, Klark je ponovo branio od deportacije coveka koji je lagao o svojoj nacistickoj proslosti u imigracionoj prijavi.

Poziv i praksa Remzija Klarka

Slazemo se, dakako, da svaka osoba optuzena za zlocin ima pravo na odbranu. Medjutim, iz toga ne proizilazi da svaki advokat ima obavezu da prihvati svaki slucaj. Ovo je posebno tacno za «politicke advokate». Takvi advokati, a posebno oni koji se javno proglase za zastitnike potlacenih, biraju slucajeve koji odgovaraju njihovim politickim namerama.

Opisujuci sebe, Remzi Klark pokusava da izbegne to pravilo. Na pitanje zasto je predstavljao izvesne «lose ljude», Klark kaze:

«Zar i oni nisu ljudi? Zar im nije potrebna pomoc? Zar to nije moj poziv? Ne mogu da ucinim sve, ali cinim sta mogu». [1A]

To sve zvuci vrlo lepo i dramaticno, ali pitanjem o ljudskim bicima Klark izbegava odgovor na pitanje: kako on odlucuje kojim ljudskim bicima da pomogne? U svetu ima na hiljade optuzenih kojima bi dobro dosla pomoc advokata svetskog kalibra. Kako Klark bira ljude za koje ce da «ucini sta moze»?

Bas zato sto, kao sto Klark kaze, “ne moze da ucini sve», izbor ljudi koje politicki advokat predstavlja definise njegov poziv.

Klark je radio za neke klijente koji su, po nasem misljenju, zaista zasluzni (kao na primer tuzba Nikaragve protiv SAD tokom osamdesetih), ali i za pregrst anti-Semita. Braneci takve ljude, Klark je svetu uputio poruku da su i oni deo potlacenih i ugrozenih za koje se on bori.

Klark brani masovnog ubicu Karla Linasa, komandanta konc-logora iz 2. svetskog rata koji je pobegao iz Estonije da bi izbegao sudjenje u SSSR-u. Klarkovi argumenti u sudnici i van nje su bili identicni desnicarskoj odbrani Nacista. Klark je zucno napao legitimitet OSI, agencije ministarstva pravde zaduzene za deportaciju nacista optuzenih za ratne zlocine u SSSR-u;

Klark brani Mahmud El-Abed Ahmeda u procesu izrucenja Izraelu, gde je za njim raspisana poternica zbog ubistva u putnickom autobusu;

Klark brani seika Omara abd-el Rahmana, lidera pokreta Dzama-al-Islamija. Ovi teroristi su odsekli usi i noseve 58 zapadnih turista i cetvorice Egipcana koje su pobili u Luksoru 1997. Borili su se protiv Sovjeta u Afganistanu i Srba u Bosni, oba puta pod americkim patronatom; [2]

Klark brani PLO od tuzbe porodice Leona Klinghofera, americkog Jevrejina i paraplegicara, koga su palestinski teroristi ubili i bacili – sa sve kolicima – u more [sa broda Akile Lauro].

Klark brani Dzeka Rimera, bivseg pripadnika SS, optuzenog za «pomocnu ulogu» u «likvidaciji geta u Varsavi i Cehostovi» u Poljskoj tokom 2. svetskog rata. [3]

Na krivom putu

Koliko bi drugacija bila javna slika Remzija Klarka da je, kao levicarski advokati iz proslosti, usresredio svoje napore na odbranu siromasnih, radnika povredjenih zbog manjka bezbednosnih uslova na poslu, meksickih sezonskih radnika na plantazama, radnika u gradovima koji su hteli da organizuju sindikat, stanara koje su maltretirali stanodavci, zrtava rasizma, ili starih i bolesnih koje je upropastio americki sistem zdravstvenog osiguranja?

Umesto da je branio cuvare nacistickih konc-logora i verske vodje islamskih teroristickih grupa, Klark je mogao da se bori za prava istinskih heroja naseg drustva - radnika. Secate se radnika? Ili drustvenih promena. Secate li se drustvenih promena? Nekad je Levica govorila o drustvenim promenama...

Medjutim, nije samo Klarkov izbor klijentele indikacija njegovih politickih pogleda. On je ne malo puta u javnosti davao izjave koje su bile sasvim nepotrebne sa pravnog stanovista, ponavljajuci u njima poglede svoje cudovisne klijentele i njihovih fasistickih sledbenika. Uzecemo za primer Klarkovu odbranu Karla Linasa tokom osamdesetih, i pokusaje da se kroz taj slucaj diskredituje OSI.

Linas vs. OSI – Bitan slucaj i politicki sukob

Ovaj slucaj je bio vazan jer je Karl Linas jedan od prvih nacista koje je OSI pokusala da deportuje, i prvi koga je SSSR trazio po optuznici za ratne zlocine.

Americki Kongres je 1979 stvorio OSI uprkos snaznoj opoziciji, kako bi se deportovale hiljade nacistickih ratnih zlocinaca kojima je posle 2. svetskog rata pruzeno utociste u SAD: [4]

OSI nije oklevala da kritikuje americku politiku za cije je ukidanje bila zaduzena. Direktor Nil Ser je 1987. izjavio Njujork Tajmsu:

«Mislim da je broj nacistickih zlocinaca koji su ovde dosli nakon rata najmanje deset hiljada. Pretpostavljam da su svi jos tu, osim onih koji su umrli i onih koji su deportovani. SAD su bile utociste za nacisticke ratne zlocince». [5]

Ove iskrene i teske reci su dobro dosle, znajuci ulogu koju je nacisticka imigracija imala u stvaranju Centralne obavestajne agencije SAD (CIA). A sada druga agencija americke vlade ima zadatak da se bori protiv nacisticke emigracije! [6]

OSI je takodje prekrsila dotadasnji tabu i otpocela saradnju sa sovjetskim vlastima kako bi pohvatala nacisticke ubice. Ovome se zestoko usprotivila koalicija snaga medju kojima su bile pro-nacisticke grupe istocnoevropskih emigranata, visoki sluzbenik Reganove administracije Pet Bjukenan – i Remzi Klark.

Linasova deportacija je postala politicki proces. Slucaj je trajao godinama, uz «13 ili 14 zalbi» [5] i stalne napade Bjukenana i desnicarskih Balto-amerikanaca. U takvoj situaciji je Klark izabrao da brani Linasa, osudjenog u SSSR-u za masovno ubistvo, pred americkim vrhovnim sudom. [4]

«U clanku objavljenom u februaru, Bjukenan je nazvao OSI ‘glupim alatom’ sovjetskog KGB-a i izjavio da ‘u fanaticnom naporu da kazni americke imigrante koji su pre 40 godina bili saucesnici u Holokaustu,’ agencija ‘se oslanja na tzv. dokaze tajne policije neo-staljinistickog rezima’». [7]

«Ni jednom u 40 godina niko nije dokazao da su sovjetski dokazi bili krivotvoreni, ili da je sovjetski svedok lagao», izjavio je bivsi tuzilac OSI Ilaj Rozenbaum [Eli Rosenbaum] [8] Direktor OSI Nil Ser je rekao da na sudjenjima za ratne zlocine u Zapadnoj Nemackoj, sudovi «ni u jednom slucaju koji je meni poznat nisu utvrdili da su Sovjeti predstavili krivotvorene dokaze ili lazna svedocenja». [8A]

Americki tuzilac Rudolf Djulijani [kasnije gradonacelnik Njujorka], koji je ucestvovao u procesu protiv Linasa, je izjavio da je su sovjetski dokazi nepobitni. Djulijani, za koga niko ne bi rekao da ima simpatije prema SSSR-u, je dao intervju za Los Andjeles Tajms nakon sto je Linas umro u sovjetskoj bolnici:

«U Njujorku, savezni tuzilac Rudolf Djulijani, koji je dva puta pred apelacionim sudom u Menhetnu zastupao Linasovu deportaciju, nije imao komentara na vest o njegovoj smrti. Ali je rekao da Linasov slucaj sadrzi ‘sigurne dokaze da je on bio koljac i masovni ubica.’» [9]

Remzi Klark nije priznao sovjetske dokaze, i njegovi argumenti na sudu su u velikoj meri bili odjek Bjukenanove teze da su ti dokazi nepouzdani: [9 ]

Fraze «bez zakonskog procesa» i «osudjen na smrt» zvuce kao Bjukenanova retorika. Da li je Klark mozda koristio odredjene reci i fraze u pravnom procesu, a da se nije nuzno s njima slagao? Ne mislimo da je to bio slucaj. Ovakvim nastupima Klark je pruzao podrsku kampanji Bjukenana i baltickih desnicara da dezavuisu OSI kao «glupi alat sovjetskog KGB-a». Klark je politicki advokat; Linasov slucaj je bio politicki vidljiv; i ovu zalbu americkom Vrhovnom sudu – za koju su svi znali da nema sansi za uspeh – je koristio kao govornicu na kojoj je izrazio misljenje zapanjujuce slicno Bjukenanovom.

«'Mislim da je zanimljivo da Ministarstvo pravde, deo vlade koja konstantno kritikuje sovjetsko pravosudje, prihvata dokaze koje nije u stanju da nezavisno proceni,’ rekao je g. Klark.» [1]

Klark je nastavio da svojim izjavama kritikuje OSI dugo nakon sto je Vrhovni sud odbio njegovu zalbu, pa cak i nekoliko godina nakon sto je Linas umro.

Bjukenan i Klark

Posto su i Bjukenan i Klark napadali OSI, ima smisla uporediti njihove izjave. Iz dole prilozenog se jasno vidi da je Bjukenan napadao agenciju otvoreno i politicki, bez trikova i pod-teksta, dok su Klarkovi mucki napadi obicno manipulisali emocijama.

«Nastupajuci u vasingtonskoj TV emisiji [After Hours] 1982.godine, Bjukenan je pozvao na ukidanje OSI i pitao kakve svrhe ima «progon staraca od 70 godina» ciji su zlocini pocinjeni «pre trideset i pet, cetrdeset i pet godina». [7]

A sad Klark. Ovo je citat iz njemu naklonjenog clanka u Njujork Tajmsu iz 1991. godine, pod naslovom «Dugo i usamljeno putovanje Remzija Klarka»:

« 'Dodje vreme i posle najgnusnijih dela kada mogucnost pomirenja preteze nad ikakvom potrebom za osvetom ili odrzavanjem integriteta zakona», kaze Klark. 'Ako imate coveka koji je senilan, koji lezi na mrtvackoj postelji i cujete kako mu u plucima skripi, i pohitate da ga zadavite pre nego sto sam umre, onda nema nade za pomirenje’». [10]

Dakle, za razliku od Bujkenanove otvorenosti, Klark nikad ne govori o sustini stvari, vec emotivno poziva na kraj «odmazdi» protiv nacistickih ratnih zlocinaca u interesu neke «mogucnosti pomirenja». Ali sta to znaci? S kim treba da se pomirimo? Da li treba da ohrabrimo pomirenje izmedju nekoga? Ali koga? Da li on mozda misli da zrtve nacistickih koljaca treba da se pomire sa nacistickim koljacima? Oprostaj i zaborav, bilo pa proslo?

Tako se cini. Klark ocigledno gaji simpatije za nacisticke ratne zlocince. Iskreno govoreci, njegov pokusaj da manipulise nasim osecajem samilosti ga cini gorim od otvorenih branilaca nacizma.

Bivsi drzavni tuzilac Klark cak izjavljuje da potreba za pomirenjem “preteze nad ikakvom potrebom za... odrzavanjem integriteta zakona»!

Za koga treba da pogazimo integritet zakona? Za nacisticke koljace. Cak i kada su, po Klarkovim recima, ovi ljudi pocinili «najstravicnija zlodela»? Mozda zato sto su za to kaznjeni – ali ne, oni nikad nisu bili kaznjeni. Zato sto se kaju? Ali Klark nikad ne kaze da se kaju. Zasto, onda? Zato sto su to starci, objasnjava Klark.

Nasa vlada je ove monstrume docekala rasirenih ruku tokom 40-ih i 50-ih. U SAD su izmakli pravdi, dobro ziveli, i sada su stari ljudi kojima treba dozvoliti da umru u miru. Naposletku, i monstrumi su ljudi; i oni imaju potrebe; i g. Klark onda «cini sta moze».

Za Klarka se kaze da je levicar, i da je postao jos veci levicar otkad je sisao sa funkcije drzavnog tuzioca. Poredjenja radi, dok je lazni levicar Klark branio dokazanog nacistickog koljaca Karla Linasa, Reganov drzavni tuzilac Ed Mis – koji je posle ukaljan Iran-Kontra aferom – je deportovao Linasa u SSSR.

Ovo poredjenje nije toliko na cast Misu, koji je Linasa deportovao pod pritiskom, koliko je na sramotu Remzija Klarka.

A Klark je ovu izjavu o pomirenju sa nacistickim ratnim zlocincima dao u junu 1991, kada je vec poceo sa uspostavljanjem IAC-a.

Dirljivi oprostaj

Po deportaciji u Sovjetski Saves, Karl Linas se razboleo. Sovjeti su mu pruzili najbolju medicinsku negu, jer im naravno nije bilo u interesu da on umre u lenjingradskoj bolnici. To se ipak desilo.

Poslednja dva ljudska bica koje je ovaj monstrum video pred smrt su bili njegova kcerka i Remzi Klark, koji je doleteo da ga vidi na samrtnoj postelji. Klarkovo prisustvo je sluzilo da privuce paznju na Linasovu smrt i ojaca njegov argument da OSI progoni sirote, stare, bolesne masovne ubice.

Pre nego sto je umro, receno nam je, Karl Linas je svojoj kcerki i Klarku pokazao «palac gore», sto je znacilo: nastavite dobar posao. [12]

Carevo Novo Odelo raspolaze samo jednim izvorom finansiranja, a to su Vase donacije. Nasa je zelja da nasi clanci budu svima dostupni, bez obzira na to da li su u stanju da doniraju novac ili ne. Ali ako ste u prilici da donirate, molimo Vas da to i uradite jer nam je pomoc hitno potrebna. U velikom smo zakasnjenju sa placanjem svih mogucih racuna, kao sto su stanarina, telefonski racuni, internet usluge.

Od jedanaestog Septembra broj citalaca na nasem sajtu se usestostrucio. Trenutno prenosimo vise od jednog gigabajta podatakka dnevno. Nazalost priliv sredstava nije pratio ovaj rast troskova odrzavanja.

Kako bi Carevo Novo Odelo nastavilo svoj rad potrebno je da svi oni koji moguda doniraju novac ucine to u sto kracem roku.

Molimo Vas da posaljete koliko god novca mozete! $20, $50, $100, $500 ili vise. Svaka para koju dobijemo bice iskoriscena u svrhu da nasi clanici stignu do sto veceg broja ljudi.

Savet: Ukoliko saljete donaciju preko osiguranog servrea ili postom, moimo Vas da nas o tome obavestite preko nase e-mail adrese: emperors1000@aol.com kako bi ste bili sigurni da smo donaciju dobili. Hvala unapred!

[1] Njujork Tajms, 3. mart 1987, utorak, sekcija A; stranica 20, stubac 3; Naslov: «Washington Talk: Justice Department; Lobbying The Office That Hunts Nazi Suspects;» (Ministarstvo pravde lobira kancelariju za lov na osumnjicene naciste) autor: Kenneth B. Noble

[2] Clanak o ovoj grupi je trenutno u pripremi. U medjuvremenu, pogledajte clanak o americkoj umesanosti u afganistanski konflikt i pomoc islamskim teroristima, na:

[3] Los Andjeles Tajms, 6. septembar 2002, petak, str. 22; naslov: «The Nation
and Ethnic NewsWatch»; i «The Jewish Week; 13. septembar 2002, v. 215; broj 16; str 5, Naslov: Followup: SS Guard Must Leave U.S.» (Esesovac mora da napusti SAD); autor: Steve Lipman

[4] Njuzdej (Njujork) 23 februar 1995, cetvrtak, naslov: «The Nazis Among Us» (Nacisti medju nama); str. B04, autor: David Friedman

[5] Njujork Tajms, 26 april 1987, nedelja, sekcija 4; str. 2, stubac 1; naslov: «The World: Q. & A.»;

[7] The Nation, 4 maj 1985, v.240 str. 525; naslov: «Pat Buchanan And The Emigre Nazis» (Bjukenan i nacisticka emigracija) autor: Lucette Lagnado

[8] Tajm, 20 april 1987, americko izdanje, str. 60, naslov: «Problems Of Crime And Punishment; Should The U.S. Use Soviet Evidence Against Accused War Criminals?» (Zlocin i kazna: treba li SAD da koristi sovjetske dokaze protiv optuzenih za ratne zlocine?) autor: Richard Lacayo, uz izvestaje Anne Constable/Vasington i Jeanne Mcdowell/Njujork

[8A] Vasington Post, 13 juli 1986, str. A5; naslov: «U.S. Nazi Hunters Brace For Criticism; Doubts About Soviet Evidence Surround Move To Deport Linnas;» (Americki lovci na naciste spremni na kritike; sumnje oko sovjetskih dokaza prate Linasovu deportaciju) autor: Jay Mathews

[9] Los Andjeles Tajms; 3 juli 1987, petak, str. 5; stubac 1; naslov: «Deported War Criminal Dies In Soviet Hospital» (Deportovani ratni zlocinac umro u sovjetskoj bolnici); autor: William J. Eaton, iz Moskve

[10] Njujork Tajms; 14 jun 1991, petak, autor: Tom C. Clarke; sekcija B; str. 9; stubac 1; naslov: «The Long And Lonely Journey Of Ramsey Klark» (Dugo i usamljeno putovanje Remzija Klarka)

[11] Asosijeted pres, 21 april 1987, utorak, vesti iz sveta; naslov: «Karl Linnas Headed To Soviet Estonia» (Karl Linas na putu za sovjetsku Estoniju)