Jadikovka zrtvenog jarca

Djindjic upozorava Vasington

Pise: Dzered Izrael [19. jula 2001]

Pretnja ucenom je poslednje utociste sitnog kriminalca, bilo da se radi o dzeparosu ili o potrosnom kvislingu svetskih sila. Inace bespomocan, kad je priteran uza zid takav covek uvek moze da zapreti kako ce «reci sve». U toj strategiji nema buducnosti.

Taj sam utisak dobio kad sam procitao intervju premijera Srbije Zorana Djindjica u nemackom Spiglu od prosle subote.

U razgovoru sa nemackim reporterom, Djindjic je potvrdio da i on i predsednik Kostunica lazu. Potvrdio je da su obojica sluge SAD. Potvrdio je da su izjave SPS-a o nebrizi Vasingtona za svoje podanike i lazima o «donatorskoj konferenciji» (Optuzujemo: Obecana pomoc iz Vasingtona je izdajnicka laz!) istinite. Cak je potvrdio i optuzbu Carevog Novog Odela da Vasington zeli da Jugoslaviju svede «na nulu».

Zasto bi Djindjic dao tako politicki eksplozivan intervju?

U uvodu, Spigl pise kako Djindjic smatra da Zapad pomaze dovoljno, da ne salje dovoljno pomoci, i tome slicno. Nista od toga nije dovoljan motiv za ovako ekstreman istup. Tek pri kraju Spigl otkriva pravu motivaciju, citirajuci Djindjica: “Upozoravam zapad.”

“UPOZORAVAM ZAPAD!”

Potvrdjujuci optuzbe Socijalista i drugih kriticara njegove vlasti, Zoran Djindjic Vasingtonu salje sledecu poruku: «Zoran Djindjic je veoma nezadovoljan nacinom na koji Vasington tretira najbitnije pitanje dobrobiti Zorana Djindjica; ne pada mu na pamet da se zrtvuje za NATO».

Zasto je Djindjic zabrinut?

Skupa sa povremenim saradnikom Vojislavom Kostunicom, Djindjic se povinovao americkom diktatu i pokusao da kroz zavesnu Skupstinu progura neustavni zakon o izrucenju Slobodana Milosevica Haskom «sudu». Kad u tome nije uspeo, Djindjic je ispunio svoja americka naredjenja tako sto je usred bela dana oteo Milosevica iz zatvora. Nakon otmice su usledili masovni protesti.

Kao sto se vidi u ‘Izdaji Vojislava Kostunice,’ argument da Djindjic snosi iskljucivu odgovornost za otmicu dok je Kostunica potpuno nevin nikakvog nema smisla. A Kostunica se upravo tako brani.

KOSTUNICINO IZVINJENJE

“Poget nad dugackim stolom, predsednik Jugosavije Vojislav Kostunica je zazmurio pred bleskom televizijske rasvete, okrenuo se prema svom narodu i priznao da ga je pobedila visa sila.

“Kostunica je rekao kako su drugi elementi u vladi «preglasali» njegovo protivljenje izrucenju Slobodana Milosevica sudu za ratne zlocine UN prosle sedmice. Kao da to nije bilo dovoljno ponizenje, nisu ga ni obavestili o samom izrucenju. Kao i milioni obicnih Srba, cuo je za njega na vestima.”

(Asosijeted Pres, 6. jula 2001)

Taman posla.

Ova «samokritika» je u stvari pokusaj da se krivica prebaci na Djindjica. I nije Kostunica jedini koji pokusava da zastiti sebe na Djindjicev racun. Pokazujuci otkud vetar duva, skoro svi zapadni mediji, kao i neki protivnici (stvarni i samozvani) NATO jednoglasno prihvataju Kostunicino objasnjenje. Kao da govor jednog politicara o patriotizmu i nevinosti posle nedela mogu da dokazu kako se on u stvari suprotstavljao napadu na Milosevica (kao temelja odbrane suvereniteta SRJ) ali je u tome bio preglasan pre nego sto se bilo sta dogodilo.

Kako to da je Kostunica bio «preglasan» u vezi sa akcijom o kojoj, po njemu, on nije znao bas nista?

Zar Kostunica misli da smo mi sestogodisnjaci kojima vise prilici crtani film pre vecernjeg dnevnika, nego same vesti?

NEMA TAKO GLUPOG ARGUMENTA DA MEDIJI NE BI MOGLI DA GA PREDSTAVE KAO ISTINU

Djindjica nimalo ne tesi nesposobnost Kostunicine odbrane, jer mu je jasno vise nego bilo koma koliku moc imaju mediji. On sam je koristio monstruoznu silu propagande da laze narod Jugoslavija otkad su on i «demokrate» preuzeli vlast Petooktobarskim pucem u Beogradu. Zna da medijska propaganda cistim ponavljanjem lazi i manipulisanjem javnog mnenja moze da ubedi narod da je rat mir, da je sloboda ropstvo a neznanje mudrost.

Narod Jugoslavije je besan zbog otmice Milosevica. Gadi mu se stvarnost sastavljena od «demokratskog» rasta cena i «pro-zapadnih» masovnih otpustanja s posla. Na ocaj ih navodi konstantna podrska NATO teroristima koji napadaju juznu Srbiju i Makedoniju, te sprovode svoju kampanju ubistava u tim podrucjima i na Kosovu.

Ne moze se narodu tek tako reci da ne bude ljut. Zato je Djindjica strah da predstavljanjem Kostunice kao «dobrog» nacionaliste koga preglasava «zli» Djindjic, Vasington preko jugoslovenskih medija pokusava da bes naroda usmeri na Djindjica, u pripremi za njegovo uklanjanje. Onda bi Vojislav ‘Teflon’ Kostunica, koji je ionako kljucna figura medju «vlastima» DOS-a, mogao jednostavno da preuzme Djindjicev sadasnji posao Vrhovnog Sluge Zapada.

Zato je Djindjic kroz Spigl uputio pucanj upozorenja preko palube NATO. Intervju je njegov nacina da, govoreci o stvarima o kojima ne bi smeo da govori, upozori Vasington: ‘Ako pokusate da me se resite, to ce da vas skupo kosta. A ima jos stvari o kojima bih mogao da propevam...’

I ZA SINA IMA ZAMENA...

Kao zakljucak, setimo se jednog filmskog momenta.

U klasicnom filmu ‘Malteski Soko,’ grupa kriminalaca pokusaca da se docepa statue sokola koju navovno sacinjavaju zlato i dragulji. U jednoj sceni, detektiv Sem Spejd (Hamfri Bogart) objasnjava Kasparu Gatmanu (Sidni Grinstrit) da im je potreban zrtveni jarac, neko ko moze da «preuzme krivicu» ako zele da zadrze Sokola. Svi onda pogledaju Vilmera Kuka, Gatmanovog agresivnog i veoma glasnog «gorilu». Gatman onda kaze:

«Bice mi zao da te izgubim, Vilmere. Moram da ti kazem da te ne bih vise cenio da si mi rodjeni sin. Ali ako izgubim sina, mogu da ga zamenim. Samo je jedan Malteski Soko.»